Испитивање пропусности влаге се користи за процену способности тканине да пропушта водену пару под одређеним условима. Чаша за пропустљивост влаге која садржи средство за сушење или воду и запечаћена узорком тканине ставља се у запечаћено окружење са одређеном температуром и влажношћу. Стопа пропусности влаге и пропусност влаге се израчунавају на основу промене масе чаше за пропустљивост влаге (укључујући узорак и средство за сушење или воду) током одређеног времена. Стопа пропустљивости влаге представља масу водене паре која пролази вертикално кроз јединицу површине узорка у одређеном времену под одређеним условима температуре и влажности са обе стране, изражена у грамима по квадратном метру на сат [г/(м²·х)] или грамима по квадратном метру за 24 сата [г/(м²·24х)]. Стопа пропустљивости влаге представља масу водене паре која пролази вертикално кроз јединицу површине узорка у одређеном времену под одређеним условима температуре и влажности са обе стране, са јединичном разликом притиска водене паре, израженом у грамима по квадратном метру по паскалу на сат [г/(м²·па·х)].
Више вредности за оба индикатора указују на бољу пропусност тканине за влагу. Главна разлика између ГБ/Т12704.1–2009 „Текстил - Методе испитивања пропусности влаге - Део 1: Хигроскопска метода“ и ГБ/Т12704.2–2009 „Текстил - Методе испитивања за пропустљивост влаге {{9} Методе испитивања пропусности влаге у следећим методама {2: Е: хигроскопском методом, десикант се ставља у чашу за пермеацију, док се код методе испаравања дестилована вода ставља у чашу за пермеацију. Метода испаравања се даље дели на методу усправне чаше и методу обрнуте чаше; метода обрнуте чаше је применљива само на водоотпорне и прозрачне тканине. У горе наведеним стандардима, постоји више опција за услове температуре и влажности затвореног окружења. Стога, коришћењем исте методе испитивања на истом узорку, различити услови температуре и влажности ће дати различите резултате.
Вежбање ствара велику количину зноја, док активности на отвореном неизбежно укључују ветар и кишу. Ово представља контрадикцију: тело мора бити у стању да спречи кишу и снег да се натапају, а да истовремено може ефикасно да избаци зној. На срећу, људско тело емитује водену пару у стању једног-молекула, док су киша и снег агрегиране течне капљице, а њихове величине се значајно разликују.
